Barefoot

Već sam pisao o različitim aspektima “funkcionalnog treninga” i njegovim  pojavnim oblicima, od krosfita do pilatesa, joge i zbirki važbi kojima se taj “prefiks” dodeljuje iz marketinških razloga. “Funkcionalni trening” je previše primamljiv “artikal” da ne bi bio uvršten u jelovnik standardne teretane, a njegovi konzumanti ionako ne znaju ništa osim da treba da boli celo telo posle treninga i da sve puca od tegova, nestabilnih površina, guma, lopti, užadi, džakova, ketlbelova… Što te mišići više bole, to je trening funkcionalniji. Logično.

Ono što je, međutim, logično, nije uvek istinito. Recimo, logično je da neko neobrazovan i neupućen ne može da planira i programira transformacioni proces najsloženijeg biosistema, ali nije istinito. Ali necemo opet o tome; da se vratimo funkcionalnom treningu.

Trening koji poboljšava memoriju jeste funkcionalni trening; za poboljšanje efikasnosti memorije. Trening koji poboljšava sposobnost sviranja gitare, jeste funkcionalni trening za sviranje gitare itd. U kretanju, takođe, imamo defenisanje osnovnog pojma na koji je usmerena “funkcionalnost” nekog treninga, a to je poboljšanje, logično, efikasnosti kretanja.

Kretanje je, inače, veoma važna karakteristika ili funkcija živih bića. Biljke, na primer, ne mogu da se kreću, osim ako se rast ne smatra kretanjem, dok je nekim vrstama kretanje neophodno za opstanak. Lovcu se efikasnost kretanja ogleda sposobnosti da ulovi, plenu da utekne. Čovek, uglavnom, nema potrebu ni da lovi ni da beži, već se kreće iz potrebe da se kreće. Za svaki slučaj, imamo različite sportove, gde se parametri tog kretanja mere, bilo neposredno, bilo u odnosu na protivnika. Onaj ko se efikasnije kreće, pobeđuje.

Ta efikasnost može se posmatrati iz različitih uglova, ovde ću se zadržati na mehaničkoj efikasnosti.

Po zemlji se krećemo zahvaljujući kontaktu sa zemljom, a stopalo je, kod dvonožaca, jedini deo tela koji taj kontakt ima. Pored neposrednog kontakta sa podlogom, dakle interfejsa između čoveka i zemlje, stopalo ima ulogu da održava ravnotežu, ali i poravnatost ili centriranost zglobova. Svima je jasno da su ravni tabani problem, ali ne toliko za stopala, koliko za “centriranje trapa” odnosno tela. Spušten svod može izazvati čitav niz kompenzatornih podešavanja koji, ne samo da utiču na efikasnost kretanja, već mogu biti i faktor rizika za pojedine sindrome ili bolesti  lokomotornog sistema.

Stopala, takođe, ima svoju funkciju u održavanju stabilnosti trupa, verovali ili ne. Stopalo je deo “kora”. Preko fascijalnih  meridijana povezano sa stabilizatorima kuka, lumbalnog dela kičme, pa i kolena i stopala. Njihova pravilna aktivacija omogućava refleksnu koaktivaciju mišića koji nas, tokom kretanja, čuvaju od povreda tako što pravovremeno aktiviraju zaštitni sistem.

30da6392144983150951a5e58a601101.jpg

 

Ovo se ostvaruje preko složenog senzomotornog sistema, sistema proprioceptora koji reaguju na različite promene iz spoljne sredine i aktiviraju te sisteme zašite. Od pravovremenosti njegovog uključenja zavisi hoće li doći do, recimo, iskakanja skočnog zgloba, ili ne. Obuća značajno inhibira ili deaktivira veliki deo prorpioceptivnog sistema i sama je po sebi faktor rizika, posebno specifična sportska obuća kao što su npr kopačke ili košarkaške patike. na kompletan lokomotorni sistem. O štiklama da i ne govorim. Programirani smo da hodamo bosi, potrebno je da delom i vežbamo bosi ne bi li održavali taj fini sistem zaštite aktivnim i budnim.

Koliko često u programima vežbanja nailazite na specifične vežbe za aktivaciju stopala. Ovakve vežbe se, uglavnom, sprovode bosih nogu. Koliko često vežbate bosi? Nisu to klasične vežbe “za ravne tabane” koje smo svi, manje više, kao deca radili. To su specifične vežbe koje aktiviraju one sisteme zaštite o kojima sam pisao. Nije ovo mesto gde bi se trebalo baviti konkretnim vežbama, ( to znaju treneri, ili bi bar trebalo da znaju ) koliko se treba baviti pitanjem zbog čega je stopalo, uglavnom, zapostavljeno u programima vežbanja iako je poznato da je ključna karika u svakoj vrsti kretanja po zemlji. Nešto kao gume kod trkačkog automobila. Sjajne performanse, motor, vozač, sve je uzaludno ukoliko su gume loše. Koliko je stopalo opterećeno u svakom kretanju osetite svaki put kada ih masirate. Preopterećena su, zato i toliko prija kada ih istrljate, držite u hladnoj vodi, podignete na sto… Fascinirani smo guzicama, rebrastim trbušnjacima, širokim lepezama i loptastim bicepsima, ali ono što je zapravo bitno zanemarujemo.

Da podsetim, na zemlji, krećemo se zahvaljujući sili reakcije podloge, dakle, da bi se kretali po zemlji, moramo ostvariti kontakt sa istom; moramo imati oslonac. Kod osnovnih oblika kretanja, kao što su hodanje i trčanje, jedini deo tela koji ima kontakt sa podlogom je stopalo. Ukoliko je oslonac čvrst kada treba, gibak kada treba, pravovremeno aktivan i “budan”, svako kretanje biće efikasnije i bezbednije, a što je veća snaga drugih mišića koji učestvuju u kretanju, to je izazov za stopalo veći. Što ste jači, što većom aktivnom silom delujete da zemlju, stopalo više trpi. Što veći otpor primenjujete u treningu, bilo da je u pitanju teg, sopstveno ili telo protivnika, to je izazov za stopalo veći. I kada pomerate nameštaj, nosite kese, decu, ranac, ženu preko praga…stopalo prvo i poslednje trpi.

Zato vodite računa o stopalima više nego o zadnjici, trbušnjacima, bicepsima ili pektoralisima. Hodajte bosi. Vežbajte bosi. Obuća ionako samo služi da zaštitu od hladnoće, oštrih predmeta i uparivanje sa tašnom, mašnom, kaišom ili satom.

Boso stopalo služi zdravlju.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s