ŠTA DA ČITAM?, ili bolje, ŠTA DA NE ČITAM?

 

Interent nas je upropastio.

Bar neke.

Ranije se znalo, postojali su poznati i priznati autori; pročitaš dostupnu literaturu, manje dostupnu naručiš preko prijatelja, rodbine, stjuardesa, vozača kamiona… čitaš, radiš, razmišljaš, radiš, čitaš, opet razmišljaš i tako u krug.

Uz malo sreće, upoznaš nekog od poznatih i priznatih trenera i iz razgovora, ukoliko je raspoložen, dobiješ poneku informaciju.

Suština je bila imati solidnu teoretsku bazu, shvatiti logiku i raditi, isprobavati u praksi.

Pojavom interneta, pogotovo njegovom ekspanzijom u poslednjih petnaestak godina, odjednom je sve ili skoro sve postalo dostupno i udaljeno na svega nekoliko klikova. Raj za mudre, pakao za neiskusne.

Početkom devedesetih, švercovao sam se sa tuđim indeksom u računskom centru Elektrotehničkog fakulteta, jednom od dva mesta u Beogradu gde je postojao internet. Slobodnih računara bilo je uglavnom noću. Danju su termini bili rezervisani za nastavu i “prave” studente elektrotehnike.

Do ponoći bih se klatio u mraku KSTa, a iza ponoci bih prelazio nekih pedesetak metara, koliko je računski centar bio udaljen, i molio se da bude neki slobodni računar. Onda bih čekao po 15 minuta da se otvori glavna stranica jahua ili altaviste, u to vreme glavnih pretrazivaca i citao sve sto bi bilo dostupno iz podrucja sportskog treninga. Naravno, svaka stranica se otvarala piksel po piksel. Ipak, bilo je veločanstveno, novo iskustvo. Saznao sam kako mogu da pošaljem e mail nekom treneru ili profesoru, a mom oduševljenju nije bilo kraja kada bi mi on i odgovorio. Da bi se poslao e mail, u to vreme, bilo je potrebno znati komande u DOSu, nije bilo moguće imati svoj nalog na jahuu. Možda i jeste, ali sa profanima i trenerima sam se dopisivao iz DOSa.

Tada je vec bilo specijalizovanih sajtova gde se moglo naci mnostvo razlicitih vezbi za razlicite  namene, zatim modele periodizacije, načini treniranja atletičara, košarkasa, NFL igrača…Ostajao  bih tako satima, do polaska jutarnjih autobusa, zatim išao Bulevarom  do “Zelenjaka” i slušao kako mi zvoni glava. Čitao sam sve i trudio se da što više upamtim, zapišem, razumem. Osećao sam se kao neko ko bulji u nebo i trudi se da spozna svemir.

Sledeći kvantni skok desio se kada su se pojavili prvi laserski štampači. Ni sam ne znam koliko sam potrošio i novca i papira štampajući sve što je ličilo na nekakva uputstva za vežbanje. Ni dan danas ne volim da čitam s ekrana; papir je ostao nezamenljiv za mene, pre svega što volim da šaram dok čitam. Posle mene, skoro je nemoguće čitati.

Neverovatna količina informacija promicala mi je ispred očiju, često oprečnih. Mene je radoznalost i želja za znanjem  vukla dalje i dalje…Čitao sam neprekidno. Čitao sam besomučno. Imao sam periode u životu kada sam čitao po 300 stranica na dan. To mi je bila norma koju sam sam sebi nametnuo. Na primer, tokom bombardovanja, čitao sam knjigu dnevno. Nisam birao. Od birača, nema čitača.

Prvu knjigu van obavezne fakultetske literature dobio sam od druga koji je otišao u USA da se takmiči u triatlonu i nikad se više nije vratio: Cross Training for Sports, tako se zvala. Pročitao sam je, čini mi se, za dva sata i ostao razočaran. Knjiga je bila blago rečeno smešna. Slikovnica. Tada sam, prvi put, počeo ozbiljno da razmišljao o tome da nije sve što je napisano vredno čitanja. Tako logično, zar ne. Trebalo mi je dosta dugo vremena da potpuno prihvatim tu logiku. I dan danas me vuče da čitam sve što ima interesantnan naslov.

Shvatio sam da je besomučno čitanje stručne literature bez relevantnog kriterijuma samo eufemistički izraz za gubljenje vremena. Kao što sam već rekao, informacije su često bile oprečne, nerazumljive, bez ikakvih dokaza.

Da dokaza. To je prva ključna reč koju želim da prenesem vama koji ovo čitate. Dokaza da je to što ste pročitali pouzdano, barem do izvesne mere. Mera pouzdanosti ne mora biti strogo metodolška, već može biti i zdravorazumska, logička. Prvi kriterijum pouzdanosti je sam autor.

U izboru literature, stručne literature, veoma važne su reference autora, inače, sva je prilika da traćite vreme. Reference autora mogu biti akademske, kada je reč o fundamentalnim principima, a mogu biti i praktične, iskustvene.

Prva ozbiljna, akademska, knjiga koju sam pročitao bila je prvo izdanje Enokine čuvene Neuromechanical basis of kinesiology. Bilo je to krajem devedesetih. To je bio sledeći kvantni skok u mom profesionalnom životu. Imao sam na dlanu informacije, eksperimentalno dokazane, koje nisu bile plod spekulacije autora i koje su mi omogućile da razumem, kapiram, ne da kopiram. Tada sam, čini mi se, postao trener. Te su informacije, međutim, bile naučne, sirove, neprimenjive. Bilo je potrebno mnogo sati razmišljanja kako nešto od tih saznanja primeniti u praksi. Najlaše bi bilo “konsultovati” nekog pametnijeg, nekog ko je sve to već prošao.

Po nekom nepisanom pravilu, oni najbolji, sa najviše iskustva, retko i malo pišu, što je razumljivo; nemaju kad. Vreme provode u radu i razmišljanju. To je druga ključna reč koju želim da ovim tekstom istaknem. Kritičan momenat u svakom čitanju je razumevanje pročitanog. Ne puko memorisanje informacija, već razumevanje.

Tvrdim da se u svega nekoliko knjiga nalaze sve potrebne informacije da bi bili uspešan trener. Do svega ostalog se dolazi razmišljanjem. Postoje i veoma vredne “praktične” knjige, ali važnije je razumeti principe, nego naučiti vežbe.

Da se vratimo na reference. Najplodniji, takozvani “treneri pisci”, su obično neostvareni u praksi, sa veoma malo ozbiljnih referenci. Obično, kažem. Čast izuzecima. Svoju nesposobnost da se ostvare u praktičnom radu kompenzuju maštanjem i besomučnim pisanjem, analizama, kritikama, komentarima, osvrtima… Da se razumemo, nisam protiv toga. Više se može naučiti iz kvalitetne diskusije nego iz desetina knjiga, ali malo mi je čudno kada vidim da neko piše tomove praktičnih saveta, a da praktično nije ni kročio na teren. Daju desetine praktičnih saveta iz peridizacije, a da sami nisu spojili jednu sezonu u bilo kom klubu. Izmišljaju nove modele, a da nisu probali ni jedan stari. Logično pitanje svim ovim “piscima” je: “Kako znaš?”

Pre nego što počnem da čitam bilo čiji tekst, stručni tekst, informišem se o kome se radi. Nemam vremena za onaniste za tastaturom koji dnevno imaju  bar po jedno senzacionalno otkrice iz periodizacije ili načina kako doći do savršene forme. Nenam vremena za progamere aplikacija koji nisu osetili slast pobede i stres poraza. Nemam vremena za amatere.

Pokušajte i sami. Saznajte ko je taj što vam deli stručne savete. Ako su akademski, pogledajte njegovu akademski karijeru, ako su praktični, trenersku..

Pre čitanja stručnog teksta uvek pogledajte reference. Ako vam treba informacija iz prakse, rezultate u radu sa sportistima. Bez toga, postoji mogućnost da saznate nešto novo, ali verovatnoća da će biti i pouzdano je minimalna.

Istini za volju, ima jako talentovanih “pisaca” među trenerima i njihovi tekstovi imaju određenu književnu ili čak filozofsku vrednost, ali ako vam treba pouzdana informacija kako da rešite konkretan problem koji imate u radu sa vašim sportistima, obratite pažnju na reference.

Gde je radla ta osoba, koliko dugo, na kojim poslovima, kakvi su bili rezultati.

Ako hoću da saznam nešto o operaciji ACLa, neču pitati medicinsku sestru, ma koliko simpatična bila. Ili hoću, ali onda mi ni ne treba informacija, već nešto drugo.

I sam u poslednje vreme dosta pišem, obično kritičke tekstove. Kritičke, jer čini mi se da sam principe dobro izučio nakon skoro tri decenije trenerske prakse i isto toliko učenja. Savete o tome kako trenirati ili savete o periodizaciji retko ćete čuti. Razlog je prost; toliko ima različitih uslova za najjednostavniju vežbu, za najjednostavniji model treninga, da je davanje bilo kakvog saveta rizik da nekoga dovedete u zabludu. Da bi se nekome prenelo znanje, potrebno je vreme, obuka, neposredni rad uz kontrolu. Potrebno je predznanje i potreban je trening. Zato me veoma ljuti neoprezno serviranje vežbi i modela, koje mogu biti iz etički čistih pobuda, ali koje su veoma često nepouzdane, irelevantne i ne daju punu informaciju.

Treneri, na žalost, vole baš takve informacije.

Znam.

Vidim sebe, devedeset i neke, u računskom centru Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.

Neka sledećih dvadeset i nešto godina moje profesionalne prakse bude moja referenca za tekst koji ste upravo pročitali. Možda nije dovoljno pouzdan, ali je svakako iskren

2 thoughts on “ŠTA DA ČITAM?, ili bolje, ŠTA DA NE ČITAM?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s