O testiranju i gubljenju vremena

Nedavno me je jedan kolega zamolio da napišem nešto o testiranju. Složena tema, zaista; jer komentaristati nešto veoma korisno, čak i neophodno, ali često loše organizovano, sprovedeno, interpretirano. Često se testira samo da bi se testiralo, često se testovi nemaju mnogo veze sa performansom, često nemaju mnogo veze ni sa čim, a najčešće ne služe ničemu, tačnije njihovi rezultati ni na koji način ne utiču na promenu ili prilagođavanje načina rada. To je posebna tema, ali neću sada o tome.
Ispričaću vam dva primera iz prakse, moje prakse. Jedan katastrofalno loš, drugi koristan. Nema ništa korisnije u učenju, nego osvešćivanje i priznavanje sopstvenih grešaka i zabluda.
Prvi, katastrofalno loš, tiče se mojih početaka u fudbalu. Klub je bio FK Partizan, a Ljubiša Tumbaković  bio je šef stručnog štaba. Ja sam bio kondicioni trener koji je pokušavao da skrene pažnju na sebe. Bio je januar 2001. Pripremao sam teren bar dva meseca o potrebi da se sprovode različita merenja i napravio koncept šta bi trebalo testirati. Dobio sam zeleno svetlo i prvog dana priprema sproveo protokol testiranja koji je u sebi sadržao sve čega sam mogao da se setim: i test brzine i test agilnosti i eksplozivne snage, gipkosti, maksimalne snage…a na kraju dvosatnog testiranja, kao šlag na torti, Yo Yo test. Ivica Ilijev odustao je prvi, posle dva, dva ipo minuta, a za njim i dobar deo igrača. Izvinjavam im se ovom prilikom do neba. Takvu glupost verovatno nikada više nisu doživeli. Bio sam u potpunom šoku.  U silnoj želji da se dokažem, a u okviru minimalnog vremena koje sam dobio, napravio sam najgori mogući izbor: testirao sam SVE, a dobio NIŠTA. Igrači su bili potpuno ubijeni, a ja sam imao gomilu bezvrednih brojeva.
Ali naučio sam i profesionalnu i životnu lekciju.
Od tada, nikad više nisam testirao ono što realno nisam koristio u procesu planiranja i sprovođenja plana i programa treninga. Od tada sam skraćivao listu i često merio nešto za šta sam sam smišljao protokole, nešto što ne spada u standardne testove, ali meni je služilo. Na primer, važni funkcionalni parametri su mi obično bili intenzitet na anaerobnom pragu i prvi minut oporavka. Baš me briga koliki je V02max, laktati ili rezultat  u odnosu na ostale. Merenje mi je služilo kao polazna osnova za rad. Merio sam da bih sekao, kao u onoj izreci. Ne tri puta doduše, ali uvek sam prvo merio, pa tek onda sekao. Ukoliko nisam planirao da sečem, nisam ni merio. To je drugi, koristan primer nastao iz prakse.
Postoji, zaista, mnogo testova. Svaki daje neki podatak, ali nije svaki koristan u trenažnom procesu. Na žalost, testiranje je postala moda, ali i dobra prilika za zaradu. Postavlja se pitanje opravdanosti, budući da se većina parametara koji se redovno testiraju, lako menja. Test koji procenjuje sposobnost agilnosti, umnogome zavisi od koordinacije kretanja, odnosno koliko dobro neko ume da se zaustavi i promeni pravac. To se uči. U istom danu, moguće je drastično popraviti rezultat na istom testu, samo nakon 10 minuta učenja elementarnih obrazaca kretanja. Ko ne veruje, neka dođe da mu to praktično i pokažem. Sprint na 10m se lako može popraviti samom tehnikom trčanja, ali može i treningom snage. Da li vam test govori o tehnici trčanja ili deficitu u snazi ili samo daje broj sa dve decimale?
Nedostatak motorne kontrole može potpuno da kontaminira rezultate testa. Da li vam u izveštaju dobijete da je problem u motornoj kontroli ili vam samo stoji brojka i evenulano komentar kakav je to rezultat u odnosu na neku populaciju ( sportista uopšte, fudbalera, košarkaša, veslača…)? Lako je opravdati biohemijsku analizu krvi; može da nas upozori na zdravstveni problem; teško je opravdati tenziomiografiju recimo ( da se ne uvrede oni koji je sprovode ), ma koliko izgledala kul. Ovo kažem sa iskustvom od dve godine svakodnevnog testiranja tenziomiografom u vreme dok sam radio u Španiji. Da ne ulazimo u detalje, tenziometrija je često “pecanje u mraku”, kako bi to rekao moj uvaženi profesor Slobodan Jarić. Da li nam daje neke podatke? DA! Kako ti rezultati utiču na planiranje i programiranje treninga? E na to pitanje odgovor znate i sami, a znam ga i ja. Tenziometrija tek treba da opravda samu sebe i ne samo ona.
Kada sledeći put odete na bilo kakvu vrstu dijagnostike, izuzimajući onu obaveznu, koja se tiče zdravstvenog stanja, razmislite prvo šta vam konkretno treba, tj na čemu nameravate da radite, šta želite da poboljšate, zatim koji bi bio odgovarajući test, radite to što ste planirali i obavezno uradite retest. Bez retesta trošite svoje vreme i energiju, vreme i energiju sportiste i na kraju novac.
Na kraju, korisno je imati podatke o sportisti. Koliko može da skoči, koliko brzo može da trči, koliki mu je maksimalni puls, anaerobni prag, BMI, snaga ovih ili onih mišićnih grupa. Ali ukoliko su ti podaci samo konstatovanje određenog stanja, onda konstatujte odmah da postoje mnogo bolji načini da se potroši vreme i novac.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s