Sasvim običan dan

Šetajući Krasnodarom, sa ekipom, jedan Rus iz delegacije koja nas je pratila se neprestano izvinjavao zbog blata pored puta kojim smo šetali.
Prepoznao sam tu frustraciju. Imamo je i mi.
Šta će stranci da pomisle o nama? Da li smo dovoljno dobri? Da li smo dovoljno pametni, lepi? Kako se osećaju naši gosti? Da ne odu gladni ili na bilo koji način nezadovoljni. Prepoznao sam reakcije prosečnog Srbina u reakcijama prosečnog Rusa. I bilo mi je žao.
Prvi put tu scenu posmatram iz ugla gosta i pratio sam reakcije ostalih iz moje grupe. Podsmevanje, gađenje, nipodaštavanje, sa jedne i pritvorno osmehivanje i tobože zahvaljivanje sa druge strane. A smejali su se podcenjivački svemu na šta bi naišli: tuševima u hotelu, televizorima, trolejbusima, automobilima, parkovima, svemu… A sve isto, ponekad i gore sam viđao kod njih. Osim blata po ulicama.

Na pojavu zgodne devojke, slušao sam mjaukanje, dobacivanje i krajnje nepristojne komentare. I to od onih koji bi trebalo da budu intelektualci, izdanci evropske kulture; od ljudi sa akademskim zvanjima i titulama; onih koji nas godinama uveravaju da smo nedostojni, inferiorni i manje vredni. Gledam sve to i žao mi je.
Nešto u meni mi ne da da ovo prećutim. Neki bunt postoji protiv sveopšte prosečnosti koju primećujem baš tamo gde sam je najmanje očekivao. Međutim, njihova prosečnost me ne brine. Što duže živim daleko od Srbije, sve više verujem u nas i u naš kvalitet. Ali kvalitet koji osećam, ali ga ne vidim ili ga vidim samo u tragovima.
Umesto toga, vidim tupa lica političara koji ni ni miču usnama kada pričaju, kojima su emocije oduzete na ulasku u stranačke odbore i koji misle da je diploma samo parče papira nužno za napredak. Vidim decu koja se bodu noževima po školama i bande divljaka kojima ni država ne može ništa. Entoni Bardžis mu dodje kao Volt Dizni u odnosu na realnost koja nas okružuje.
Vidim petetičnu pasivnost onih koji imaju potencijal da pokrenu dobro i agresivnu ambiciju onih koji dobrote nemaju. Vidim potcenjivanja i precenjivanja. Svađe i ulizivanja. Laži i nebeske istine. Nismo bogom dani, ali nismo ni najgori.
Zar nije više dosta lažnih osmeha i stranačkih parola. Korporacijske dresure i diktature i beskorisnog inata. Nepotrebne mržnje prema svojima i još nepotrebnije servilnosti prema tuđima.
Stop farmi, estradi, šabanima i silikonskim divama. Neću da mi više brine to što mi fali dugme, nego što nemam gaće. Neću da me u to niko ubeđuje niti da je nebo plavo i da je voda mokra. ZNAM!!!
Znam i da ima nade da se sa svim tim stane. Znam, jer da sumnjam, ne bih ovo ni pisao.
A u Krasnodaru je dva dana padala kiša i bilo je desetak stepeni, čak dvadeset i nešto manje od mesta iz koga dolazim. Evo ovog trenutka se pojavilo sunce i naši domaćini su nam rekli kako dugo nisu imali ovako hladnu jesen, ali to više nikog nije interesovalo.
( Tekst je napisan oktobra 2013. )

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s