Funkcionalni trening

Poslednjih godina, u moru različitih fitnes programa, metoda, koncepata, načina vežbanja, veoma često čujemo termin funkcionalni trening. Bez ulaženja u detalje i objašnjenja šta zapravo predstavlja, nudi  sekao  najbolja opcija za svakog, kao vid treninga koji treba upražnjavati, kao osnovni, najvažniji, ultimativni pristup vežbanju.

 

Dešava mi se da zbog prirode posla obilazim fitnes centre po Beogradu i obično prvo pogledam šta to imaju u ponudi osim energetskih čokoladica, pića, fensi sprava i enterijera veselih boja. Najčešće, na samo vrhu menija ( da menija, jer veoma podsećaju na restoranske ), nalazi se funkcionalni trening. Na pitanje, šta je to funkcionalni trening, još ni jednom nisam dobio odgovor, a često čujem i nešto što bi bilo problematično i da se podvede pod pojam vežbanja uopšte. Objašnjenje bi se završavalo sa naučenom frazom: da je to trening koji poboljšava funkcionisanje organizma itd. Na svako sledeće podpitanje ili dodatno objašnjenje, dobijao bi ili ćutanje, ili “sad će kolega…”, ili beskrajno ponavljanje one prve rečenice sa izmenjenim redom reči.

Sledeće što sam mogao da uradim, u potrazi za objašnjenjem pojma, bio je stari dobri gugl i u prve tri ponuđene opcije, dobijao sam različita objašnjenja. U jednom, u prvoj rečenici, doslovce stoji: “Kako bi funkcionalno trenirali moramo prvo da koristimo funkcionalne rekvizite…”

Dakle funkcionalni trening se definiše preko rekvizita!?

U nastavku objašnjenja dolazim do nečega što me je totalno zbunilo: “Pokreti treba da budu kompleksni, tako da koristimo i mozak, kao i telo pri kretanju.”

A šta inače koristimo!?

Nastavak objašnjenja je toliko besmislen, da neću ni pokušavati da ga deo po deo tumačim. Sve može da se sažme da je funkcionalni trening dobar za prevenciju, rehabilitaciju, snagu KV sistema !?, aerobni i anaerobni energetski sistem, snagu, brzinu, izdržljivost, fleksibilnost bla bla bla. Jednom rečju dobar je za sve.

U sledećoj referenci dobijam ublaženiju definiciju: “Reč funkcionalan možemo definisati kao radni, ili prilagođen životu i radu. Odatle zaljučujemo da je funkcionalni trening bazična i osnovna visoko intenzivna fizička aktivnost.”

Dakle visoko intenzivna fizička aktivnost je prilagođena životu i radu!?

I ovde se pominju različiti rekviziti kao džokeri u objašnjenju načina vežbanja.

U sledećoj od nekoh 86 000 referenci na srpskom jezikku nailazim na najprecizniju definiciju, netačnu doduše, ali makar konkretnu: “ …funkcionalni trening, koga u poslednje vreme zovu krosfit, nije ništa drugo nego trening u kome se trenira pokret, a ne mišić.”

Dakle funkcionalni trening je krosfit!?!? Konačno dođoh do istine.

 

Sada bez šale.

Ne želeći da se bavim različitim biznis pristupima i ne želeći da tumačim bilo čije biznis koncepte, pokušaću da vam na najjednostavniji način objasnim šta zapravo predstavlja funkcionalni trening, imajući u vidu osnovnu pretpostavku da treba da utiče na funkciju kretanja, a ne na funkciju pamćenja ili funkciju bubrega na primer.

 

Funkcionalni trening, po definiciji, je primena onih vežbi kroz koje vežbač pokreće svoje telo kroz sve tri ravni pokreta. Opterećenje je samo sopstvena težina tela i sila gravitacije.

Funkcionalni trening je ona vrsta vežbanja koja unapređuje jednu od osnovnih funkcija ljudskog tela, a to je funkcija kretanja u prostoru.

Funcionalni trening ne pretpostavlja korišćenje bilo kakvih rekvizita, mada se veoma često koriste. Opterećenje ( rekvizit ) se dodaje samo ukoliko je vežbač u mogućnosti da izvede zadati pokret na zadovoljavajuć način ( po kriterijumu obima pokreta i stabilnosti zglobova ) sopstvenom težinom. Pokret ili obrazac pokreta treba da bude takav da bude u funkciji unapređenja kretanja tela, što znači da ne sme da naudi vežbaču. Ni jedna vežba ne sme da izazove bol, jer u tom trenutku prestajemo da koristimo pojam treninga, a počinjemo da koristimo pojam terapije. Naime, bol je dovolja indikacija da se prekida sa programom vežbanja i prelazi na otklanjanje uzroka bola, a za to je potreban lekar ili terapeut, a ne trener. Nikada se ne traži rešenje u treningu za zdravstvani problem.

Da bi bolje razumeli samu suštinu funkcionalnog treninga, moramo se, makar malo, pozabaviti funkcionalnom anatomijom, tj obrascem na koji je naše telo funkcionalno povezano.

Postoji više različitih pristupa, predstaviću trenutno najzastupljeniji, a to je tzv joint by joint aproach. On kaže da u osnovi svaki zglob ima različitu dominantnu funkciju pa je skočnom zglobu potrebna pokretljivost, kolenu stabilnost, zglobu kuka pokretljivost, lumbalnoj kičmi stabilnost, torakalnoj kičmi pokretljivost, lopaticama stabilnost, ramenima pokretljivost…

 

To zapravo znači, da vežba ne sme da bude izvedena tako da je koleno nestabilno. Ukoliko jeste, vežba nije funkcionalna; trening nije funkcionalni, već disfunkcionalni, pogotovo ako se koriste neki rekviziti koji dodatno pojačavaju efekat nestabilnosti kroz veće momente sile ili inercije na primer. Drugim rečima, ne možemo za neku vežbu znati da li je funkcionalna ili ne dok ne vidimo način na koji se izvodi. Ne može se unapred nešto definisati kao funkcionalni trening, pogotovo ne nešto nad čim vežbač nema kontrolu zbog nedovoljne tehničke obučenosti, fleksibilnosti ili stabilnosti. Ne možemo govoriti o brzini ili snazi kao funkciji pre elementarne funkcije kretanja bez opterećenja u različitim ravnima.

Jednostavno, zar ne. Ili možda previše komplikovano, jer ozbiljan trener neće dozvoliti da se pumpa biceps ukoliko lopatica nije stabilna; neće dozvoliti da se radi čučanj ukoliko su kolena ili karlica nestabilni. O olimpijskim dizanjima, kao osnovnim vežbama u krosfitu, neću ni da govorim. To i profesionalni sportisti kojima su ove vežbe veoma važne, izvode sa velikim merama opreza i uz višemesečno učenje tehnike izvođenja.

Jednom rečju, jedna te ista vežba istovremeno može biti i funkcionalna i disfunkcionalna, kao što lek istovremeno može biti i otrov.

 

Na kraju, naravno, postoje i druge funkcije organizma na koje možemo uticati treningom, na primer respiratorna funkcija ili efikasnost kardiovaskularnog sistema i trening koji poboljšava te funkcije se takođe može zvati funkcionalnim, ali su tu pravila malo drugačija, mada je i njih odredila priroda, tj biologija. To je već druga tema.